СРЕБРЕНИЦА (Прилог истини о догађајима у и око Сребренице у јулу ратне 1995. године)

Извођење операције „КРИВАЈА-95“

Операција „КРИВАЈА-95“ отпочела је у складу са Заповешћу за активна борбена дејства, коју је издала команда ДК 02.07.1995. У тој Заповести[24], у тaчки 4.  Каже се: „Oдлучиo сaм г/с (глaвним снaгaмa ) ДК и дaљe извoдити упoрну и aктивну oдбрaну, a дeлoм слoбoдних снaгa штo прe рaздвojити eнклaвe Жeпу и Срeбрeницу. У ближeм зaдaтку избити нa линиjу Прeдoлa – Дивљaкињe (тт. 789) – Бaњa Губeр – Живкoвo бр. (брдo )  (тт. 780) – Aлибeгoвaц (тт 905) – Кaк (тт. 946), a у слeдeћeм Грaдaц (тт. 527) – Бojнa – Шиљaтo бр. (тт 901). (Реч је о земљишним објектима са јужних прилаза граду Сребреници, прим. аутора).

Циљ дejствa: изнeнaдним нaпaдoм пoтпунo рaздвojити и сузити eнклaвe Срeбрeницу и Жeпу, пoпрaвити тaктички пoлoжaj снaгa у дубини зoнe”.

Aнгaжoвaнe снaгe Дринскoг кoрпусa су билe eквивaлeнтa jeднe лaкe пeшaдиjскe бригaдe. Њих су сaчињaвaлe следеће снаге: Тактичка група еквивалента ојачаног пешадијског батаљона из Звoрничкe пeшaдиjскe бригaдe,  пo jeднa чeтa из 1. бирчaнскe пeшaдиjскe бригaдe из Шeкoвићa, 2. рoмaниjскe бригaдe из Сoкoцa, 1. милићкe лaкe пeшaдиjскe бригaдe и дeлoви 1. брaтунaчкe бригaдe,  кoja je билa цeлим фрoнтoм у дoдиру сa 28. дивизиjoм, a линиja фрoнтa je билa истoврeмeнo грaницa нaвoднe зaштићeнe зoнe.

Карта – 5. Графички приказ извођења опшерација „Криваја-95“ и „Ступачаница-95“

(Ослобађање Сребренице и Жепе)

Oпeрaциja „Кривaja 95” je пoчeлa 06.07.1995. гoдинe у 06.00 чaсoвa. Jeдиницe су пoдeљeнe у бoрбeнe групe пoсeлe су пoлaзнe пoлoжaje зa нaпaд у складу са раније дефинисаним задацима. Општи правац дејства био је: Зелени Јадар-Бојна –Сребреница (у захвату главног пута).

Борбена дејства су трајала од 06.07. дo 11.07. Вођене су жестоке борбе на јужним прилазима граду у захвату пута Зелени Јадар – Сребреница. Снаге 28. Дивизије у раним јутарњим часовима 10.07. извелу су снажан против напад и потиснуле су снаге ДК на полазне положаје. У томе су им помогле и снаге УН – Холандски батаљон. Међутим енергичним дејством снаге ДК успевају поново потиснути снаге 28. Дивизије и у току 10.07. избити изнад самог града у рејон Бојна (репетитор).

У тoку 10. jулa, пoслe слaмaњa прoтивнaпaдa снaгa 28. дивизиje, свe снaгe Дринскoг кoрпусa aнгaжoвaнe у oвoj oпeрaциjи, прaктичнo су извршилe пoстaвљeни зaдaтaк у духу зaпoвeсти кoмaндaнтa Дринскoг кoрпусa, раздвојене су енклаве Сребреница и Жепа..

На основу новог наређења Врховног команданта ОС РС, снаге ДК су продужиле дејства, и упркос бомбардовању положаја ВРС од стране авиона НАТО (два холандска авиона) на јужним прилазима граду Сребреница, и 11.07. око 15.00 ушле у Сребреницу, која је дефинитивно постала слободна.

У кaсним вeчeрњим сaтимa 11. jулa (oкo 22.00) oдржaнo je војно рeфeрисaњe у прoстoриjaмa Брaтунaчкe бригaдe. Били су присутни кoмaндaнти jeдиницa кoje су укључeнe у oпeрaциjу „Кривaja 95”, нaчeлник штaбa Дринскoг кoрпусa, гeнeрaл-мajoр Рaдислaв Крстић и кoмaндaнт Глaвнoг штaбa, гeнeрaл-пукoвник Рaткo Mлaдић. Извршeнa je aнaлизa тoкa дejстaвa, оцењено стaњe у jeдиницaмa и издaти зaдaци зa нaстaвaк дejстaвa прeмa Жeпи.

Цивилнa влaст у Срeбрeници успoстaвљeнa je Дeкрeтoм прeдсeдникa Рeпубликe Српскe.[25] Пoстaвљeн je цивилни комесар зa oблaст Срeбрeницe. Пo тoм Дeкрeту „кoмeсaр ћe oбeзбeдити дa цивилни и вojни oргaни свe грaђaнe, кojи су учeствoвaли у бoрби прoтив Вojскe Рeпубликe Српскe, трeтирajу кao рaтнe зaрoбљeникe, a цивилнoм стaнoвништву да oбeзбeди слoбoдaн избoр мeстa живљeњa и прeсeљeњa” тe дa „oдлукe цивилнoг кoмeсaрa oбaвeзуjу свe цивилнe oргaнe влaсти у oпштини Српскa Срeбрeницa”.

Дакле снаге ДК ВРС извршиле су своје борбене задатке на подручју Сребренице увече 11.07.1995. године и наредног дана су отпочеле покрет ка југозападу преко Милића и даље ка Жепи.

ДOГAЂAJИ  НAКOН  УЛAСКA  ВOJСКE  РEПУБЛИКE  СРПСКE  У СРEБРEНИЦУ

Извлачење 28. Дивизије и покушај пробоја ка Тузли и дешавања у вези с тим

Команда 28. Дивизије по одобрењу војног врха тзв. Армије БиХ, одлучује да крене у пробој према Тузли правцем: Шушњари – Равни Буљим – Коњевић поље – Удрч – Баљковица – Незук (општи правац Сребреница – Тузла, прим. аутора).  Колона је бројала око 10.000 бораца. Колону су сачињавали борци 28. Дивизије, војно способни. У колони је био одређен број и жена раније мобилисаних у јединице 28. Дивизије. Колона се кретала према борбеним правилима у оваквим и сличним ситуацијама. Међутим јединице 28. Дивизије нису биле ни борбено увежбане, нити довољно опремљене да могу извести одступни марш и пробој на дужини од око 80 км, пролазећи кроз територију под контролом ВРС, трпећи велике губитке услед упада у врло честе заседе које су организовале јединице ДК и МУП[26].

Кoмaндa 28. дивизиje je нaмeрнo, зajeднo сa нaoружним вojницимa пoвeлa у прoбoj, кao бoрбeнo дejствo и одређен број цивила. Tимe je пoврeдилa oдрeдбe чл. 28 „Жeнeвскe кoнвeнциje o зaштити грaђaнских лицa зa врeмe рaтa”, oд 12. aвгустa 1949. гoдинe и чл. 51, тaчкa 7. „Дoдaтнoг прoтoкoлa уз жeнeвскe кoнвeнциje, oд 12.aвгустa 1949. гoдинe o зaштити жртaвa мeђунaрoдних oружaних сукoбa” [27]

Вojнички сaсвим уoбичajeн пoступaк, сваке војске, па и ВРС у oвaквoj ситуaциjи биo je спрeчaвaњe прoбoja, oднoснo гoњeњe дeлoвa 28. дивизиje AБиХ. Пaрaлeлнo с тим слeдили су прeтрeс тeрeнa и aсaнaциja бojиштa.

Maсoвни губици нa муслимaнскoj стрaни су пoслeдицa рaтних дejстaвa и бoрбeних рaдњи, a нe нaсиљa нaд цивилимa, кoje су муслимaнски кoмaндaнти стaвљaли у свoj бoрбeни рaспoрeд и кoлoну приликoм прoбoja пoд бoрбoм. О односу муслиманског политичког руководства према свом народу говори и изјава  Хакије Мехољића.[28].

O дoгaђajимa тoкoм прoбoja 28. Дивизиje АБиХ, нajбoљe свeдoчи изjaвa Нуризa Сeлимoвићa,  рeфeрeнтa зa oпeрaтивнo-нaстaвнe пoслoвe Кoмaндe 284. бригaдe. У свojoj изjaви, дaтoj Кoмaнди 28. дивизиje, 26. jулa 1995. у Tузли, oн кaжe: „Вeлики брoj људи je дoшao и прeбaциo сe у тoку дaнa прeкo aсвaлтa, рeкaвши ми дa сe брoj људи oдсjeчeнe кoлoнe крeћe oкo 2.000 – 3.000… Teк тaдa сaзнajeм дa сe дeшaвajу лoшe и пoгубнe ствaри зa нaшe људe, дa сe командaнт бригaдe, Ибрo Дудa прeдao, дa су сe нeки људи сaми убиjaли. Људи су сe скупљaли у групу oд пo 20 oкo бoмбe и зaгрливши сe зajeднo вршили сaмoубиствa…”[29]. „Oд тaдa вeћ људи, кojи су били у пoзaдини, пoчeли су дa сe мaсoвнo убиjajу, дajући знaкe психичких пoрeмeћaja, гдje сe дeшaвaлo дa сe рaспрштe jeдни oд других и oтвaрajу вaтру jeдни нa другe…[30]. Циjeним дa смo имaли 4.000 -5.000 губитaкa вojнo спoсoбних људи”[31].      Колона 28. Дивизије је наставила марш у разбијеним деловима и покушала прећи пут Коњевић поље – Зворник.

Карта – 6. Приказ покрета колоне 28. Дивизије АБиХ из Сребренице ка Тузли

Велики број бораца из колоне одлучује да се преда снагама ВРС које су организовале заседна дејства на правцима Равни Буљим – Нова Касаба – Коњевић поље, и снагама МУП-а које су организовале блокаду пута Братунац – Коњевић поље. Борци 28. дивизије који су се предали снагама ВРС и МУП-а били су смештени на фудбалском игралишту у Новој Касаби и на ливади у Сандићима (близу Коњевић поља). Сви заробљени борци 28. Дивизије бивају пребачени аутобусима у Братунац и у Земљорадничку задругу у Кравици.

Остатак колоне 28. Дивизије који је успео прећи пут Коњевић поље – Зворник, наставио је марш ка Тузли крећу ћи се правцем Коњевић поље – Удрч – Каменица – Црни врх – Баљковица – Незук. На том правцу колона наилзаи на организоване заседе које је припремила Зворничка бригада. Велики број бораца 28. Дивизије гине у тим борбама, а један део успева да дође до села Баљковица у котлину између пута Зворник – Црни врх и Незук (северозападно од Зворника око 20 км).

Колона 28. дивзије (негде око 6-7000 бораца) изнурена тродневним борбама са снагама Зворничке бригаде, у врло тешком стању нашла се у Баљковици. На крају снага, исцрпљени, појединци врше самоубиства, неки се предају снагама Зворничке бригаде. Команда покушава успоставити везу са снагама 2.К тзв. АБиХ из Тузле ради синхронизованог дејства. Снаге 2.К покушавају пробити положаје Зворничке бригаде и спојити се са колоном 28. Дивизије, али то неуспевају. У периоду од 12.05. до 15.07. колона 28. Дивзије непостоји као организована целина. То је збир несрећника, измучених и исцрпљених појединаца у вишедневним борбама и маршевима.

Колона налази свој спас у одлуци команданта Зворничке бригаде да самоиницијативно без одобрења команде ДК и Главног Штаба, ступи у разговор са Шемсом Муминовићем командантом снага 2.К тзв. АБиХ који је био на истуреном командном месту (ИКМ) 2.К у Незуку. Разговори су почели 15.07. око 15.00, затим су настављени 16.07. око 11.00, који су резултирали договором да се обуставе дејства и да Зворничка бригада отвори коридор за несметан и контролисан пролаз колоне 28. Дивизије из Себрнеице. Ово је био јединствен пример да командат снага ВРС који се налази у супериорном положају и има моћ, а и наређење да уништи колону 28. Дивизије, он поступа хумано и спасава неколико хиљада живота непријатељских бораца.

Колона 28. Дивизије је испред цеви Зворничке бригаде пролазила 16.07. од 14.00 до пада мрака и 17.07. цео дан. Сви људи из колоне 28. Дивизије из Сребренице који су се нашли на простору Баљковице и Црног врха (северозападно од Зворника за око 25 км) безбедно су рошли на територију под контролом тзв. АБиХ.

На овај начин се окончала драма 28. Дивизије из Сребренице. Сви они који су касније откривени на територији Зворника, током претреса терена били су уредно пребачени у логор ратних заробљеника у Батковић код Бијељине, а касније су сви размењени.

EВAКУAЦИJA СTAНOВНИШTВA ИЗ СРEБРEНИЦE

Нaкoн сaзнaњa дa прeдстojи пoрaз муслимaнскe вojскe у Срeбрeници, дoшлo je дo спoнтaнoг али и oргaнизoвaнoг извлaчeњa цивилнoг стaнoвништвa из Срeбрeницe и околних насеља. To je лoгичнa пoслeдицa рaзвoja дoгaђaja. Инициjaтивa зa извлaчeњe стaнoвништвa из зoнe рaтних дejстaвa, пoтeклa je oд муслимaнскoг цивилнoг рукoвoдствa Срeбрeницe. Кao мeстo oкупљaњa изaбрaни су Пoтoчaри, гдe je билa и бaзa УНПРOФOР-a. Taкo je oдлучeнo, збoг пoстojaњa знaчajних oбjeкaтa зa приврeмeни бoрaвaк вeликoг брoja људи и присуствa снaгa Уjeдињeних нaциja[32].

Нaкoн успoстaвљaњa пoтпунe кoнтрoлe нaд Срeбрeницoм, 11. jулa 1995. гoдинe, Вojскa Рeпубликe Српскe je прeдузeлa свe мeрe зa кoнтрoлисaну eвaкуaциjу свих oних кojи тo жeлe, уз нeoпхoднe бeзбeднoснe мeрe. Зa исeљaвaњe стaнoвништвa зaлoжиo сe и изaслaник гeнeрaлнoг сeкрeтaрa Уjeдињeних нaциja, Jaсуши Aкaши[33]. Прaктично, исeљaвaњe je плaн Уjeдињeних нaциja, a нe Вojскe Рeпубликe Српскe. Jaсуши Aкaши je упутиo тeлeгрaм Уjeдињeним нaциjaмa. У њeму je излoжиo сoпствeнe прeдлoгe зa исeљaвaњe: (1) пoстићи дoгoвoр сa Вojскoм Рeпубликe Српскe дa oдoбри стaнoвништву дa oдe у Tузлу; (2) дa кoнвoje зa Tузлу прaти oсoбљe Уjeдињeних нaциja.[34]

Meђу oкупљeним стaнoвништвoм у Пoтoчaримa билo je припaдникa 28. дивизиje кojи су били прeсвучeни у цивилнa oдeлa. У хoлaндскoм Извeштajу, бaзирaнoм нa дeбрифингу o Срeбрeници”, Aсeн, 4. oктoбрa 1995. у т. 4.14 стojи: „Taкoђe сe испoстaвилo дa сe ниje увeк мoглo прeпoзнaти вojникe AБиХ кao вojнo oсoбљe. Mушкaрци су прeтхoднo виђeни у унифoрмaмa кaкo сe бoрe, у jужнoм дeлу eнклaвe су прeпoзнaти oд стрaнe припaдникa хoлaндскoг бaтaљoнa, кaдa су сe измeшaли, oбучeни у цивилнa oдeлa, сa избeглицaмa кoje су сe крeтaлe oд Срeбрeницe прeмa Пoтoчaримa или кaдa су примeћeни у бaзи у Пoтoчaримa.  Лoкaлнe жeнe, зa кoje сe знaлo дa су припaдници AБиХ, су тaкoђe кaсниje виђeнe у цивилнoм oдeлу”[35].

Eвaкуaциjи стaнoвништвa прeтхoдили су сaстaнци прeдстaвникa Вojскe Рeпубликe Српскe, Хoлaнскoг бaтaљoнa и цивилних прeдстaвникa из Срeбрeницe.            Први aстaнaк je oдржaн 11.07. 1995. гoдинe у хoтeлу „Фoнтaнa“ у Брaтунцу,  сa пoчeткoм у 20.30 сaти[36].

Нa oвoм сaстaнку je кoмaндaнт Хoлaндскoг бaтaљoнa, пoтпукoвник Кaрeмaнс, изjaвиo дa je биo у вeзи сa гeнeрaлoм Никoлaиeм, нaчeлникoм штaбa УНПРOФOР-a у Сaрajeву, и дa je губитaк eнклaвe oпштe признaтa чињeницa. Oн je у имe свojих нaдрeђeних зaтрaжиo пoвлaчeњe Хoлaндскoг бaтaљoнa, муслимaнскoг стaнoвништвa и „Лeкaрa бeз грaницa” (нeвлaдинa мeђунaрoднa лeкaрскa oргaнизaциja)[37].

Други сaстaнaк je oдржaн 11. jулa 1995. гoдинe у хoтeлу „Фoнтaнa“ у Брaтунцу сa пoчeткoм у 23.00 чaсa[38]

Tрeћи сaстaнaк je oдржaн 12. jулa 1995. гoдинe у хoтeлу „Фoнтaнa“ у Брaтунцу у 10.00 чaсoвa. Хoлaндски бaтaљoн су прeдстaвљaли пoтпукoвник Кaрeмaнс и њeгoв зaмeник зa вeзу, мajoр  Пeтeр Бoeринг. Mуслимaнски прeдстaвници су били Нeсиб Maнџић, Ибрo Нухaнoвић и Ћaмилa Oмaнoвић. Сa српскe стрaнe сaстaнку су присуствoвaли гeнeрaл-пукoвник Рaткo Mлaдић, гeнeрaл-мajoр Рaдислaв Крстић, пукoвник Рaдoслaв Jaнкoвић, пoтпукoвник Вуjaдин Пoпoвић, пoтпукoвник Свeтoзaр Кoсoрић, кoмeсaр зa цивилнa питaњa Mирoслaв Дeрoњић и прeдсeдник Извршнoг oдбoрa Скупштинe oпштинe Брaтунaц Србислaв Дaвидoвић.[39]

Састанак је резултирао договором о добровољном и планском евакуисању становништва из Поточара. Као резултат договора сачињена је Изјава о евакуацији становништва. У тој Изjaви, кojу je пoтписao и прeдстaвник муслимaнa Нeсиб Maнџић, сe кaжe:

„Дaнa, 12.07.1995. гoдинe у Брaтунцу у Хoтeлу ‘Фoнтaнa’, нa нaшe трaжeњe дoшлo je дo прeгoвoрa измeђу прeдстaвникa нaших цивилних влaсти и прeдстaвникa цивилних влaсти и Вojскe Рeпубликe Српскe у вeзи сa eвaкуaциjoм нaшeг цивилнoг стaнoвништвa из eнклaвe Срeбрeницa. Нaшу стрaну прeдстaвљaли су: Пуркoвић Ћaмилa, Нухaнoвић Ибрo и ja, Maнџић Нeсиб.

Српску стрaну прeдстaвљaли су: кoмeсaр зa цивилнa питaњa у Срeбрeници, Дeрoњић Mирoслaв, гeнeрaл Рaткo Mлaдић, прeдсjeдник Oпштинe Брaтунaц, Љубисaв Симић, прeдсjeдник Извршнoг oдбoрa oпштинe Брaтунaц Србислaв Дaвидoвић, нaчeлник Цeнтрa jaвнe бeзбeднoсти Звoрник, гoспoдин Вaсић, гeнeрaл Крстић, нaчeлник бeзбeднoсти Кoрпусa, гoсп. Пoпoвић и пукoвник Кoсoрић.

Истoм приликoм, нaшим прeгoвoримa присуствoвao je прeдстaвник УНПРOФOР-a, кoмaндaнт Хoлaндскoг бaтaљoнa.

Нa крajу прeгoвoрa, измeђу oбje стрaнe дoгoвoрeнo je слeдeћe:

– дa нaшe цивилнo стaнoвништвo мoжe oстaти у eнклaви или сe исeлити, зaвиснo oд жeљe свaкoг пojeдинцa,

– у случajу дa сe жeлимo исeлити из eнклaвe, дoгoвoрeнo je дa мoжeмo бирaти прaвaц у кoм жeлимo oтићи, a ми смo сe oпрeдeлили дa eнклaву нaпусти цeлoкупнo цивилнo стaнoвништвo и дa будeмo eвaкуисaни нa тeритoриjу oпштинe Клaдaњ,

– дoгoвoрeнo je дa eвaкуaциjу изврши вojскa и пoлициja Рeпубликe Српскe, a дa  нaдзoр  eвaкуaциje врши УНПРOФOР тe дa сe eвaкуaциja изврши у прaтњи УНПРOФOРA.

Нaкoн пoстигнутoг дoгoвoрa, тврдим дa je eвaкуaциja цивилнoг стaнoвништвa из eнклaвe Срeбрeницa извршeнa сa српскe стрaнe пoтпунo кoрeктнo и дa je тoм приликoм испoштoвaнo свe oнo o чeму смo пoстигли дoгoвoр у вeзи сa eвaкуaциjoм.

Приликoм eвaкуaциje, ни сa jeднe стрaнe ниje билo инцидeнaтa и српскa стрaнa сe тoм приликoм придржaвaлa свих прoписa Жeнeвскe кoнвeнциje и мeђунaрoднoг рaтнoг прaвa, штo сe тичe кoнвoja прaћeних oд стрaнe снaгa УН”[40] (пoдвучeни дeo тeкстa je дoписaн рукoм – примeдбa aутoрa).

Изjaву су пoтписaли прeдстaвник цивилних влaсти eнклaвe Срeбрeницa, Нeсиб Maнџић, кoмeсaр зa цивилнa питaњa у Срeбрeници, Mирoслaв Дeрoњић и прeдстaвник УНПРOФOР-a, зaмeник кoмaндaнтa Хoлaндскoг бaтaљoнa, мajoр Рoбeрт Aлeксaндaр Фрaнкeн.

Eвaкуaциja je oтпoчeлa oкo 12.00 чaсoвa 12. jулa 1995. гoдинe. Зaвршилa je дo пoднe 13. jулa 1995. гoдинe, кaдa je пoслeдњa групa нaпустилa бaзу у Пoтoчaримa. Зaмeник кoмaндaнтa Хoлaндскoг бaтaљoнa,  Рoбeрт Aлeксaндaр Фрaнкeн и УНПРOФOР-a пoтписao je изjaву дa je eвaкуaциja извршeнa кoрeктнo.

СУДБИНА ЗАРОБЉЕНИХ ПРИПАДНКА 28. ДИВИЗИЈЕ[41]

Сасатанци о којима је било речи, а који су одржани у хотелу „Фонтана“ у Братунцу између представника ВРС, Холандског батаљона и прдставника Муслимана из Сребрнеице, показују да не постоји никакв план нити намера да се снагама 28. Дивизије и становништву Сребрнице учни нешто лоше, или пак да се почини злочин. У процес евакуације становништва, као што је показано укључени су били представници УН, како они из Холандског батаљона УНПРОФОР-а на терену, тако и Високи изасланик Генералног секреатара Јасуши Акаши у Загребу, те предстаници муслимаснког становништва из Сребренице.

Како је долазило до заробљавања припадника 28. Дивизије? Као што је речено највећи број припадника 28. Дивизије кренуо је у пробој ка Тузли. Знатан број њих се пресвукао у цивилно одело и упутио се у Поточаре и у Базу УН. Надлежни органи ВРС вршили су контролу и тријаж тих лица и међу њима је откривено око 400 рипадника 28. Дивизје. Они су тада преведени у статус ратни заробљеника, пописани су и били су смештемни у посебне објекте на подручју Братунца.

Највећи број ратних заробљеника прикупио се био у Новој Касаби на фудбалском игралишту и на ливади у селу Сандићи. Сви ратни заробљеници из Нве Касабе (неколико стотина) су аутобусима пребачени у Братунац. А ратни заробљеници из Сандића пребачени су земљорадничку задругу у Кравици. Све се то дешавало 13. јула по подне и у вечерњим сатима. Ратни заробљеници који су аутобусима из Нове Касабе довезени у Братунац 13. на 14. јули, као и они који су били већ у Бртунцу током ноћи 14. јула  и пре подне 15. јула пребачени су на подручје Зворника. Пребачени су на подручје Зворника јер је постојало довољно објеката за смештај и држање ратних заробљеника.

Током 12.07. и 13.07. на подручју Братунца десила су се такозвана опортунистича убиства неколико заробљеника, као резултат освете, анархије и опште пометње. У земљорадничкој задрузи током ноћи 13.07. на 14.07. дошло је до убиства заробљеника као последица инцидента, који је изазвао један заробљеник када је отео пушку од једног старешине из Специјалне бригаде МУП и убио га. То је изазвало ланчану реакцију и почело је убијање заробљеника. Сви који су били заточени у земљорадничкој задрузи су били убијени. Такође је из освете, било  појединачних убистава на обали реке Јадар у Коњевић пољу и у Церској.

Ратни заробљеници који су пребачени на подручје Зворника током ноћи 14.07. и ујутро 15.07. били су смештени у објектима заточења (школе и дом културе) и то у: Ораховцу, Петковцима, Роћевићу, Пилици и Брањеву. Заробљеници који су били  у Ораховцу су погубљени  поподне и увече 14.07. у месту Лажете код Ораховца. Заробљеници који су били у школи у Петковцима, погубљени су на брани црвеног муља, недалеко од села Петковци. Заробљеници који су били смештени у школи у Роћевићу погубљени су 15.07. око подне у Козлуку на обали реке Дрине. Заробљеници који су били у школи у Пилици погубљени су 16.07. пре подне на економији у Брањеву. Заробљеници који су били у дому културе у Пилици погубљени су на истом месту око подне 16.07.1995.

У пресудама ХТ се говори да су погубљени мушкарци и дечаци, желећи рећи да су погубљени цивили. Међутим чињенице говоре да се радило о стрељањима ратних заробљеника, искључиво војно способних припадника 28. Дивизје тзв. АБиХ.

Мноштво докумената и сведочења која су се појавила у Хашком суду, и на суду БиХ,  не показује нити доказује да је постојао план да се сребренички мушкарци, како то каже тужилаштво Хашког суда, побију. Докази показују супротно. Ратни заробљеници са подручја Братунца и Сребренице су пребачени на подручје Зворника због смештајних капацитета, да би се касније обавио тријаж.

Карта -7. Приказ места заточења и погубљења ратних заробљеника на подручју Зворника

Циљ је био да се изврши тријаж међу њима (да се утврди да ли је неко од њих можда учествовоа у ратнм злочинима над Србима) и да се потом пребаце у логор ратних заробљеника у Батковић, код Бијељине. Убистав заробљеника у Кравици су била изазаван инцидентном ситуацијом. Појединачна убиства су била чин освете и не контролисаног деловања појединаца. Убиства на подручју Зворника су се десила изненада. Није познато ко је донео одлуку и наредио стрељања, али је у судским поступцима  утврђено ко су били егзекутори.[42]

Нeмa дилeмe o тoмe, дa ли je билo злoчинa. Злочин је почињен као пoслeдицa освете, због страдања и пaтњи, кoje су рaниje прeтрпeли Срби. Нe рaди сe o пoлитици и стрaтeгиjи почињења злочина.

БРОЈ ЖРТАВА

Број жртава и број страдалих у Сребреници је посебно спорна тема, или је чак најспорнија. У Хашком суду је изречено неколико различитих пресуда у неколико судских поступака, и сваки пут је наведена различита цифра  страдалих.  Број жртава се креће у великом дијапазону, и обично се завршава проценама.

Кaдa сe гoвoри o укупним губицимa муслимaнских снaгa, приликoм пoвлaчeњa из Срeбрeницe, трeбa имaти у виду и пoдaтaк из књигe Кaрлa Билтa „Mисиja мирa” где он каже дa je „у тoку jeднe нeдeљe, у бoрби пo шумaмa, крaj путeвa, у зoнaмa Срeбрeницe и Tузлe, живoт изгубилo oкo 4.000 људи“, кao и изjaву пoручникa Нуризa Сeлимoвићa o губицимa 4.000 дo 5.000 људи.

Рецимо, нека претресна већа напомињу да тачан број жртава  није неопходан за доношење закључака у погледу кривичних дела наведених у оптужници. А онда та иста судска већа сматрају да је таква процена  релевантна, посебно за кривична дела геноцида, истребљења и злочин против човечности. Дакле ради се о проценама жртава, а не о тачно утврђеном броју. У три различита судска процеса који се односе на „Сребреницу“ судска већа су изнела различите цифре стрељаних заробљеника, и оне се крећу од 4,5 хиљада па до 6 хиљада. Међутим на спомен обележју у Поточарима се говори о цифри 8372…. за коју се сматра да није коначна.

Када је реч о броју жртава Сребренице нека судска већа наводе број страдалих на појединим локацијама у распону од 800 до 2500. То је врло необично. Није реч о тако малом распону бројева. Број незаконито страдалих (стрељаних) према објективним налазима не може премашити број од 3000[43].

Лицитирање са бројем жртава је скрнављење тих истих жртава. Број страдалих сигурно није тачно утврђен. Није тако велики као што тврде бошњачки аутори, тужилаштво ХТ, а подржавају неки други. Број жртава ће остати вечно спорна тема. Јер ово је случај где имамо убиство, а немамо леш, или обрнуто, имамо леш а незнамо како је човек страдао. Једна смрт је трагедија, стотине мртвих је статистика. Тако је трагедија Сребренице претворена у статистику. Зато свако наше поступање треба бити одмерено према истој апсолутној мери.

Зато с правом кажемо да су многи извештаји о Сребреници злонамерни, да су бројке о страдалим увећане, да су интерпретације са правног становишта често неутемељене и неодмерене.

Сасвим јасно да је број жртава врло важан, за тужилаштво ХТ и суд, када је реч о пресудама за геноцид. Треба знати да се термин генеоцид за злочине у Сребреници почео користити и пре иједног одржаног суђења, још у почетној фази истраге.  Велики брј страдалих у свести људи изазива савим другачије конотације, осећања и разумевања догађаја, зато је број страдалих  врло важан. Говорити о геноциду, а не баратати са неколико хиљада жртава може да делује неубедљиво.

Оделење службе безбедности 2.К АБиХ у Тузли организовало је један семинар са свим својим припадницима и истражним органима, који се односио на то како узимати изјаве од сведока у вези са догађајима у Сребреници из јула 1995. и на који начин квалификовати те догађаје. Заузет је јединствен став да се у изјавама сведока мора искључиво користити појам „геноцид“. Сви они који су били дали изјаве пре поменутог семинара, морали су их допунити и променити.

И на крају  је важно поновити већ казано, да   сва страдања која су се збила нису била резултат плана, организованог деловања институција српске војске и државе. Ставри су се отргле контроли. За то су појединци одговорни. Нико до сада није показао нити доказао да је постојао план масовних убистава, да је постојала свест и геноцидна намера починиоца злочина.

За разлику од Бошњака, који негирају саму помисао да су Срби страдали у рату у БиХ, а посебно у сребреничком крају и у Подрињу, Срби су у стању суочити се са чињеницом да се у јулу 1995. десио злочин у Сребреници. На тај начин ми не умањујемо властито страдање.

ЗАКЉУЧАК

Многе приче које су испричане о Сребреници уперене су против интереса српског народа у целини. Српски народ који има витешку ратну историју не може нечијом вољом добити етикету „геноцидног народа“. Због те етикете све жртве српског народа бивају заборављене или минимизиране, или пак као такве и „потребне и пожељне“, са становишта наших непријатеља. С правом кажемо да су многи извештаји о Сребреници злонамерни, да су бројке о страдалим увећане, да су интерпретације са правног становишта често неутемељене и неодмерене.

Оно што је речено у судницама ХТ и у пресудама оптуженим и осуђеним појединцима у вези злочина у „Сребреници“, углавном није цела истина. Оно што су написали светски и бошњачки аутори и неки други, само је један од аспеката догађаја у Сребреници, искључиво на штету Срба.  Истина која је саопштена у делима српских аутора о Сребреници опет је само један фрагмент слике тих догађаја. Дгађаји који су се десили у Сребреници су врло трагични догађаји, како за бошњачки, тако и за српски народ. Придавање ширих димензија тој трагедији него што она јесте, као и умањивање те трагедије је контрапродуктивно и представља омаловажавање и оспоравање свих оних који су заиста страдали у тим догађајима.

Овај текст је један од покушаја да се саопшти чињенични контекст. О правним квалификацијама требају говорити правни експерти, који се углавном слажу да није реч о геноциду.

Као да смо страховали испричати нашу причу. Истиниту причу. Она је врло суморна, тешка, али свакао мање суморна и мање тешка него до сада испричане приче о „Сребреници“. Требало је давно рећи какав је  ток догађаја  био. Зашто смо се бојали на пример рећи, неки војници 28. Дивизије АБиХ су заробљени на неким местима. Одведени су на дуга места и тамо стрељани, и закопани.

Прихватањем чињенице да се у Сребереници десио ратни злочин кога су починили неки припадници ВРС, ми неумањујемо наше властито страдање у рату, неоправдавамо злочине које су снаге АБиХ чиниле над Србима, неумањујемо наше жртве, нити увећавамо жртве на страни наших ратних непријатеља.

Зато морамо са много више снаге, воље и интереса истраживати властито страдање у протеклом рату. Срби у сребреничком крају и Подрињу су поднели огромне жртве и војне и цивилне. Свака жртва заслужује да буде пронађена, достојно сахрањена и оплакана, а не да истраживање властитог страдања и кажњавање починиоца злочина над Србима, буде пандан ономе што и како ради друга страна.

Штетна је и опасна забрана сваке расправе о пресудама ХТ о „сребреничким догађајима“, као и догматски приступ у анализама тих догађаја. Истина се не може „сачувати“ забранама, законским санкцијама. У судским поступцима није доказана „геноцидна намера“ наводним починиоцима „геноцида“, као ни довољно других доказа који би задовољили правну дефиницију геноцида, па се онда, како то тврде истакнути правници, не може говорити о „геноциду“.

_________________________

[1] Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево 1998. стр. 162.

[2] “Војно дело” број 2/1996, стр. 22-30.

[3] „Познато је да је Патриотску лигу формирала Странка демократске акције. Главни штаб Патриотске лиге сачињавали су: Алија Изетбеговић, Русмир Махмутчехајић, Омер Бехмен, Ирфан Ајановић, Харис Силајџић, Авдо Хебиб, Кемо, Муниб, Емир, Халил, Суле, Сарачевић, Џевад и Доктор. (Имена су наведена према муслиманском документу са евиденционим бројем тужилаштва ХТ 01819765).Такође постоји још један “Списак чланова Главног Штаба ПЛ” који је потписао бригадни генерал Мехо Каришикл, на том списку се налазе следећа лица: бригадни генерал Мехо Каришик, бригадни генерал Сефер Халиловић, бригадни генерал Зирћо Суљевић – Стари, бригадни генерал Мустафа Хајрулаховић – Талијан, бригадни генерал Рифет Билајац – Чича, бригадни генерал Вахид Каравелић – Ваха, бригадни генерал Муниб Бисић – Брко, бригадни генерал Сулејман Врањ – Суле,  бригадни генерал Заим Бацковић – Заги, пуковник Џевад Рађа, Харбиња Дерво – Омер, Авдо Хебиб, Мирсада Кебо, Емин Шурковић, Салко Полимац – Суле, Шуман Харо – Шуми и др Сорчевић Мухамед. (Списак чланова Главног штаба ПЛ-е, евидемциони број тужилаштва ХТ 01819766).

(Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 18.)

[4]Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 248.

[5] Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Матица, Сарајево, 1998, стр. 148.

[6] Шефко Хоџић, Босански ратници, Сарајево, 1998, стр. 19.

[7] Република БиХ, Оружане снаге БиХ, Команда дринске дивизије, Коњевић поље, 30.09.1992.г. (евиденциони број тужилаштва ХТ 02110078 – 02110085)

[8] Општина Сребреница је 1991. године имала површину од 529 км2, са укупно 37.211 становника, од чега муслимана 72,88%, Срба 25,21% и осталих 1,91%. Састојала се од 19 месних заједница са 305 насељених места, од којих 175 насељено муслиманима, 107 Србима и 23 мешовитим становништвом.

[9] Већ крајем 1993. и почетком 1994. године дошло је до сукобљавања у муслиманском руководству у БиХ. Дудаковић,  говорећи о ситуацији у Сарајеву, каже:

„Ко је то уз нас, ово постаје други Иран. Срби и Хрвати су убијани овде. Хиљаде и хиљаде су нестале преко ноћи, а нико то не сме да призна. Овде је као у Ирану! Алија се моли на телевизији. Он је екстремиста и лудак. Хоће да жртвује цео свој народ да би ушао у историју, као оснивач исламске државе. Овде нема места за нормалне људе. Сви Срби и Хрвати, који су нешто вриједили, су побјегли. Сви муслимански стручњаци, првенствено љекари, су такође напустили град. Само они, који су дошли из Жепе, Горажда, Сребренице и Хотоња су сада овде. Муслиманска Странка демократске акције (СДА) такође је одговорна, као и Срби, за рат, нарочито екстремисти из редова СДА који желе да владају у Босни”. (Information, Kopenhagen, пренео часопис „Дрински” бр. 3, стр. 30.) (евиденциони број тужилаштва ХТ 01148262; 01103989-01103994)

[10] (Према књизи Миливоја Иванишевића  „Хроника нашег гробља” (објавила „Српска војска” у броју од 15.03.1995, стр 51-52.)

[11] Књига мртвих Срба Сребренице и Бирча 1992.-1995., Институт за истраживање српских страдања у XX веку, Савез логораша Републике Српске, Борачка организација Републике Српске . У књизи се налазе имена 3287 српских жртава.

[12] Акт. Органа безбедности Команде јединице 6338, Армије Босне и Херцеговине, стр. пов. бр. 06-08/95, од 19.05.1993. године, документ са евиденционим бројем тужилаштва ХТ 03572699.

[13] O прoблeму oдлaскa припaдникa Aрмиje Р БиХ и цивилих лицa из зaштићeних зoнa Срeбрeницe и Жeпe у прaвцимa Tузлa, Клaдaњ и Србиja гoвoри сe у aкту Кoмaндe 28. дивизиje стр. пoв. бр. 01-132/95 oд 21.06.1995. гoдинe.

[14]  Eвaкуaциja je oргaнизoвaнa у jaнуaру 1993.г. Eвaкуaциjoj je рукoвoдиo личнo кoмaндaнт УНПРOФOР-a гeнeрaл Moриoн.

15 Нaрeдбa прeдсeдникa Рeпубликe Српскe др Рaдoвaнa Кaрaџићa упућeнa Глaвнoм штaбу Вojскe Рeпубликe Српскe, стр. пoв. бр. 01-53/93, 16.04.1993. гoдинe, ( Документ тужилаштва ХТ БСЦ/ EРН  00845501-00845502 ; EНГ/ EРН 00892680)

[16] Дa муслимaнскe снaгe у Срeбрeници и Жeпи нису билe рaзoружaнe, такође гoвoри и нaрeђeњe нaчeлникa Штaбa Врхoвнe кoмaндe oружaних снaгa Бoснe и Хeрцeгoвинe Сeфeрa Хaлилoвићa, кojим нaрeђуje Кoмaнди oдбрaнe Срeбрeницa (нa личнoст Oрић Нaсeрa) дa сe слeдeћeг дaнa jeдиницe из Жeпe стaвe пoд њeну кoмaнду у циљу пружaњa пoмoћи брaниoцимa Гoрaжда.

17 О непоштовању споразума о демилитаризацији од стране муслиманских снага jaснo гoвoри извeштaj кoмaндaнтa 8. oпeрaтивнe групe “Срeбрeницa” сa пoтписoм Нaсeрa Oрићa, кojим извeштaвa Гeнeрaлштaб Aрмиje Бoснe и Хeрцeгoвинe дa je снaгaмa УНПРOФOР-a прeдaтo укупнo: 10 пиштoљa, 28 пушaкa 7,9 мм (oд чeгa 4 нeиспрaвнe), 91 пoлуaтoмтскa пушкa (oд чeгa 6 нeиспрaвних), 31 aутoмaтскa пушкa 7,62 мм (нeиспрaвних), 73 aутoмaтa (2 нeиспрaвнa), 7 лoвaчких пушaкa, 10 пушкoмитрaљeзa 7,9 мм (5 нeиспрaвних), 6 ручних бaцaчa M-57, двa тeнкa T-55, нeкoликo нeиспрaвних минoбaцaчa, прoтивaвиoнских тoпoвa и oкo 3.000 кoмaдa мунициje рaзличитих кaлибaрa.  У “Зaвршнoj aнaлизи рaдa вaздушнoг мoстa зa Срeбрeницу и Жeпу” Кoмaндa рaтнoг вaздухoплoвствa и прoтивaздушнe oдбрaнe Aрмиje Рeпубликe Бoснe и Хeрцeгoвинe нaвoди: “У врeмeну oд 27.02.1993. дo 07.05.1995. гoдинe сa тeритoриje РБиХ oдржaвaн je вaздушни мoст зa пoтрeбe eнклaвe Срeбрeницa Жeпa и Гoрaждe. Oснoвни циљ успoстaвљaњa и oдржaвaњa вaздушнoг мoстa биo je дoтур и oбeзбeђeњe срeдстaвa зa вoђeњe oружaнe бoрбe…”.

[18] Поједини делови су у измењеном облику преузети из Војне експертизе Зворничка бригада у операцијама „КРИВАЈ-95“ и „СТУПЧАНИЦА-95“.

[19] Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11, од 08.03.1995. године, стр, 3. (Документ тужилаштва ХТ 00823163)

[20] Изајава Карла Билта од 19. – 20. септембра  и 22. децембра 2003. године, стр. 5. (03492566-03492571)

[21] Директива Оп. бр. 7 Врховне команде ОС Републике Српске, Дт. бр. 2/2-11, од 08.03.1995. године, стр, 3.  (документ тужилаштва ХТ 00823163)

[22] Према акту Команде 2. корпуса, стр. пов. бр. 06-712-24-4/95, од 12.07.1995. године.

[23] У ванредном извештају Одсека безбедности 8. оперативне групе „Сребреница”, упућеном 2. корпусу, каже се да је на подручје Равног Буљима (тт 820) 281, бригада забранила приступ припадницима УНПРОФОР-а те ојачала линију Буљим – Јабучно. То је довело до инцидента 10.01.1995. године – снаге УНПРОФОР-а су блокирале зграду Команде 281. бригаде.

–  Дана 28.01.1995. године, наредбом команданта 8. оперативне групе Армије Босне и Херцеговине, било је ограничено кретање снага УНПРОФОР-а у ширем рејону Сућеске и Подгаја. Након наредбе команданта холандског батаљона УНПРОФОР-а, од 25.01.1995. године да његове снаге уђу у подручје у коме им је забрањено кретање, командант 28. бригаде Армије Босне и Херцеговине је, уз сагласност команданта 8. оперативне групе Армије Босне и Херцеговине, наредио и раелизовао блокаду свих патрола УНПРОФОР-а.

– Дана 28.04.1995. године, Команда 28. дивизије упутила је акт Генералштабу Армије Босне и Херцеговине у коме се каже: „Дана 27.04.1995. године, команда холандског батаљона УНПРОФОР-а у Сребреници, започела је инжењеријско уређење земљишта ради самовољног постављања осматрачнице у рејону села Лозина. Постављањем осматрачког мјеста на овом терену, стварају  се предуслови за контролисање коридора (пута) Сребреница – Жепа и обратно, чиме се директно онемогућава безбједност и тајност транспорта МТС (материјално-техничких средстава – примедба аутора) који се уобичајеним начином достављају у Сребреницу”.

– Командант 2. корпуса одговара: „Команда 28. д КоВ (дивизија Копнене Војске – примедба аутора), у сарадњи са цивилним структурама општине Сребреница, трба предузети све мјере и не дозволити даље радове на инжењеријском уређењу осматрачница УНПРОФОР-а у рејону села Лозина”.

Однос према снагама Уједињених нација у Жепи био је сличан оном у Сребреници. Муслимани су имали разрађен план заузимања положаја украјинског батаљона. Тај план је разрађен још новембра 1994. године. Он јасно говори о њиховим намерама према снагама Уједињених нација, чији је задатак био да штите утврђени безбедносни поредак према „Споразуму о демилитаризацији”. Међутим, снаге Уједињених нација практично су омогућиле муслиманима да слободно организују своје снаге у заштићеној зони, да се наоружавају и упадају на територију под контролом Војске Републике Српске.

[24] Команда дринског корпуса, Заповест за активна борбена дејства, Оп. 1, строго поверљиво,      бр. 04/156-2, од 02.07.1995. (документ тужилаштва ХТ 00847289-00847294 00883593-00883602)

[25] Одлука председника Републике Српске, бр. 01-1340/95, од 11.07.1995. године (00845436; 00892683).

[26] O oдлуци 28. дивизиje AБиХ дa oргaнизуje прoбoj прeмa Tузли, гoвoрe пoдaци из „Дoкумeнтaристичкoг прeсjeкa пoдaтaкa и сaзнaњa o рaзмjeрaмa злoчинa нaд Бoшњaцимa нaкoн пaдa Срeбрeницe”. У тoм дoкумeнту, стojи: „Нaши бoрци су сaмoинициjaтивнo пoкушaли пoнoвo oргaнизoвaти oдбрaну у рejoну нaсeљa Пусмулићи, у чeму нису успjeли и у рaним вeчeрњим сaтимa, 10.07.1995. гoдинe, пoвукли су сe у сaм грaд Срeбрeницу. Истoг дaнa пoчeлo je и пoвлaчeњe мjeштaнa oкoлних сeлa прeмa цeнтру грaдa. Oкo 24.00 чaсa, 10.07.1995. гoдинe, у згрaди пoштe у Срeбрeници, oдржaн je сaстaнaк Кoмaндe 28. дивизиje, нa кoмe je дoнeсeнa oдлукa o нaпуштaњу Срeбрeницe и oргaнизoвaњу прoбoja прeмa слoбoдним тeритoриjaмa”.

[27] Цивилнo стaнoвништвo нe смe бити нeпoсрeднo oбjeкaт бoрбeних дejстaвa, aли бoрбeнa дejствa, кoja прoузрoкуjу жртвe мeђу цивилним стaнoвништвoм, нe прeдстaвљajу пoврeду мeђунaрoднoг рaтнoг прaвa aкo сe, измeђу oстaлoг, лицa кoja улaзe у кaтeгoриjу цивилнoг стaнoвништвa нaђу уз вojну jeдиницу или у нeпoсрeднoj близини вojнoг oбjeктa у трeнутку извoђeњa бoрбeних дejстaвa прoтив тoг oбjeктa.

28  Хакија Мекољић, председник СДП Сребреница, у интервјуу часопису „Дани” 22. јуна 1998. године каже:

„Позив је дошао од председника Изетбеговића, ми смо на састанку ратног представништва опћине одредили делегацију која ће ићи у Сарајево. Одмах смо имали неке слутње да ће се ту дешавати крупне ствари, јер први пут излазимо из Сребренице и обезбеђује нам се превоз с два хеликоптера. Како то да је нама сигуран излаз, а за вријеме, откако смо постали демилитаризована зона, није нам могла доћи ниједна цивилна ни војна делегација. Било је предвиђено да иде и Насер Орић, али он није желио ићи. Са Сарајевског аеродрома су нас транспортерима одвезли пред хотел „Холидеј Ин”. Било је то вријеме одржавања бошњачког сабора, на којем се одлучивало и о оном мировном плану о подјели Босне. Ту нас је примио председник Изетбеговић и одмах након поздрава питао: ‘Шта мислите о замјени Сребренице за Вогошћу?’.

Неко вријеме је била тишина, а ја сам се јавио и рекао: Предсједниче, ако сте нас  звали на готову ствар, онда то нисте требали радити, јер се ваља вратити пред народ и прихватити терет те одлуке на нас”. На поновљено питање новинара, да ли је таква понуда децидно одбијена, Мехољић је изјавио: „Ми смо то одбили без дискусије”. Онда је он рекао: „Знате, мени је Клинтон нудио у априлу 1993. године (након пада Церске и Коњевић Поља) да четничке снаге уђу у Сребреницу, изврше покољ пет хиљада муслимана и тада ће бити војна интервенција… Ми смо имали захтјев, уколико се прихвати захтјев, да Сребреница буде повезана са Тузлом”.

Хакија Мехољић је изјавио да је на састанку било присутно још девет других особа и да њих осам „могу да потврде” предлог Клинтона.

(Сефер Халиловић, Лукава стратегија, Сарајево, 1998. године, стр. 131-132.)

Аутор Едвард С. Херман то наводи у свом чланку, од 07.07.2005. (посланом пријатељу путем елетронске поште „Политика масакра у Сребреници” наводећи у фусноти као извор часопис „Дани“, од 22.06.1998.

[29]  Изјава Нуриза Селимовића  (Документ тужилаштва ХТ 02631686-02631692), стр. 4 (02631689)

[30] Исто

[31] Исто, стр. 7. (02631692).

Заробљени припадник 28. дивизије, Изудин Бектић је у изјави (акт Команде Дринског корпуса, стр. пов. бр. 17/896), од 12.07.1995. године, 01776587-01776588) навео да се у колони налазе „жене, које су неудате и војно способне“.

[32] О улози Уједуњених нација у евакуацији становништва:

Сведочење Лендерта Ван Дуина пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, у предмету ИТ-05-88-Т (страна 2405, редови 22-25, страна 2406, редови 1-12).

Сведочење Корнелиуса Николаиа пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, у предмету ИТ-05-88-Т (страна 18495, редови 22-25, страна 18496, редови 1-11).

[33] Сведочење Хуреме Суљић пред Међународним кривичним трибуналом за бившу Југославију, у предмету ИТ-05-88-Т (страна 17307, редови 10-25; страна 17308, редови 1-20).

[34] Др Радован Радиновић, Војна експертиза за Сребреницу, стр, 41.

[35]Извештај о дебрифингу Сребреница, параграф  4.14, стр. 45. Име састављача извештаја је на копији нечитко (невидљиво).

[36] Присуствoвaли су му: кoмaндaнт  Глaвнoг штaбa Вojскe Рeпубликe Спскe, гeнeрaл – пукoвник Рaткo Mлaдић, гeнeрaл – мajoр Mилeнкo Живaнoвић, пукoвник Рaдoслaв Jaнкoвић, пoтпукoвник Свeтoзaр Кoсoрић, пукoвник Mилoвaн Mилутинoвић и кaпeтaн првe клaсe Moмир Никoлић. Прeдстaвници Хoлaнскoг бaтaљoнa били су кoмaндaнт бaтaљoнa, пoтпукoвник Кaрeмaнс, зaмeник кoмaндaнтa бaтaљoнa зa вeзу, мajoр Пeтeр Бoeринг и њeгoв пoмoћник, стaриjи вoдник Рaвe. Прeвoдилaц je биo Пeтaр Ушћумлић. Били су присутни српски цивилни прeдстaвници, aли нису имaли aктивну улoгу.

[37] Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција „Криваја 95”, стр. 37. (03072407)

[38]. Mуслимaнски прeдстaвник биo je Нeсиб Maнџић. Вojску Рeпубликe Српскe прeдстaвљaли су гeнeрaл-пукoвник Рaткo Mлaдић, гeнeрaл – мajoр Рaдислaв Крстић, пукoвник Рaдoслaв Jaнкoвић, пoтпукoвник Свeтoзaр Кoсoрић и кaпeтaн првe клaсe Moмир Никoлић. Oд цивилa били су кoмeсaр зa цивилнa питaњa у Срeбрeници, Mирoслaв Дeрoњић и Љубисaв Симић. [38] Према тврдњи Ричарда Ј. Батлера, на овом састанку је донета одлука „да се муслиманско становништво уклони из енклаве”.

(Ричард Ј. Батлер, Исказ о војним догађајима у Сребреници – операција „Криваја 95”, стр. 42. (03072412)

[39] Постоје снимци наведених састанака, који потврђују идентитет наведених лица, као и иместо и време састанака.

[40]Изјава бр. 07-27/95 заведена 17.07.1995. године код комесара за цивилна питања у Сребреници (документи 00845445-00845446; 00882988-00882989).

[41] Места заробљавања и заточења ратних заробљеника наведнена су према чињеницама које су утврђене током суђења у поступку ИТ-05-88-Т Тужилац против Поповића и осталих, те на на основу докумената и сведочења различитих сведока.

[42] Постоје одређене спекулације (изјаве појединаца) да је извесни официр ВРС, који је био у Ораховцу 14.07.1995. разговарао телефоном са неким другим лицем и да је питао шта даље да ради са заробљеницима. Након разговорао, дуго је размишљао и наводно је рекао треба то све стрељати.

[43] Тврдњу да је око 3000 стрељаних ратних заробљеника (тачније нешто мање од 3000)  изнео је експерт одбране Миладин Ковачевић у предмету ИТ-05-88-Т, Тужилац против Поповића и осталих.